Anton Korbejn, fotograf kao reditelj muzičkih spotova

Sve to najbolje ilustruje video „Pimpf“ (mart 1987), performans benda koji najavljuje Martinovo sviranje klaviraskog uvod u brvnari sa natpisom „Museo Depeche Mode“. Opravdano je nastojanje umetnika da predstavi prostor ali je, s druge strane, pitanje da li se ovaj može ostvariti konkretnim sredstvima koji ostaju u okviru jedne logičke definicije takve rustične arhitekture. Otvoriti muzej tamo gde niko ne može da ga poseti, a da pritom još i podseća na kaubojski salun duhovito je isto onoliko koliko je i provokativno. Ako sama umetnost i reč koja je označava imaju ma kakvo precizno značenje, onda u ovom slučaju sve postaje deo jednog širokog konceptualnog hepeninga. Kako se naracija spota razvija jasno je da Dejvid, Alen i Endrju zapravo hodaju pustinjom kako bi došli do tog muzeja i uništili ga. Oni udaraju u taktovima muzike po njemu, sve do trenutka dok ne izazovu potres i pad objekta. U završnom kadru Martin iz njega iznosi samo razglasni spikerfon i tako sve dovodi u vezu sa prethodnim videom „Strangelove“.

„Uvek je lakše snimati muzičare nego glumce. Mnogi glumci igraju druge likove i teško ih je ubediti da budu otvoreni i ostanu ono što jesu. Kod muzičara, posebno kod onih koji sami pišu muziku za svoje pesme, to nije problem. Oni su ostali svoji i to se uvek vidi u snimku“

kaže Korbejn povodom videa „Personal Jesus“ (novembar 1989) sa albuma „Violator“, prvog koji je za njih uradio u koloru, ali ponovo upotrebom super 8 kamere. U cilju definisanja žanra špageti vesterna mesto snimanja je bila Španija, ranč u pustinji Tabernas, setu koji je bio omiljen u filmovima Serđa Leonea. Dejv, Alen, Martin i Endrju stižu u selo poput pravih kaubojskih otpadnika iz najtipičnijih zapleta tog žanra i odlaze u bordel. Realizam, kroz krupne kadrove kastingovanih naturščika, spot odvaja od nadrealnosti prethodnih. U njemu ne postoji preterana fragmentarnost koja podstiče košmarne slike. Sve je niz fotografskih prizora u kome Depeche Mode poziraju kao da su na foto-sešnu.
Sa druge strane, najkomercijalniji video benda „Enjoy the silence“ (mart, 1990) u celini je bio inspirisan literaturom, kultnom Egziperijevom knjigom „Mali princ“. Dejvid je bio odeven kao stereotipni kralj koji hoda svetom kako bi našao idealno mesto da odmori na ligeštul koji nosi sa sobom. Ideja o čoveku koji sizifovski obavlja nerazumnu radnju nije bila prvi put eksploatisana. Korbejn je i ranije taj koncept koristio u spotovima za pesmu „Blueprint“ grupe Rainbirds, u kome pevačica Katarina Frenk u dugom kadru kotrlja grudvu na snegu, i „Headhunter“ benda Front 242, gde jedan od statista nosi veliko jaje kroz grad. Konačno, najmasovnije kretanje izveo je u „Atmosphere“ (jun 1988), gde je snimio celu posmrtnu povorku sa velike udaljenosti tokom ritualnog odavanja počasti frontmenu Joy Division-a.
Ali Dejvidovo kretanje u „Enjoy the silence“ i bukvalno je bilo dugo. Spot je sniman na Škotskim liticama, na obali Portugalije i na Švajcarskim alpima. Depeche Mode su vrlo skeptično prihvatili celu ideju koja je postala jedna od najmelanholičnijih slika u osamdesetim. Korbejn je tim videom konačno potvrdio tezu da je statika fotografije najbolja refleksija iluzije za kojom traga video-umetnost. Ako je realizam oznaka za grafičku sliku koja stimuliše neki stvaran predmet, onda se fotografija od nje razlikuje kao oblik same stvarnosti. Mnogi reditelji sledili su taj trag i nadograđivali tu poetiku. Većina ih nije uspela, jer su produkciju postavljali kao primarnu. Oni koji su dosledno prihvatili ideju bili su dostojni rivali video scene.