Anton Korbejn, fotograf kao reditelj muzičkih spotova

Depeche Mode su zato želeli isti tretman. Spot „A question of time“ (1986), zvanično prva saradnja Korbejna i tog benda, prikazuje motorciklistu koji u prikolici vozi bebu prašnjavim drumovima Teksasa. Izbačena je svaka narativina logika. Nije jasno zašto on to čini, čija je beba, kome je nosi i zbog čega. San je pokret, stvoren od delova, pa smisao nije potrebno tražiti. Korbejn ne podleže banalnostima, uočljivim ekspozicijama koje otkrivaju da se radi o mogućem nadrealnom prizoru. Znaci i simboli nisu potrebni, jer košmarnu uznemirenost podstiče sam kontrast između prljavog motoriste u kožnom odelu i bebe koja u toj surovoj metafori postaje „paket“ koji, na kraju spota, isporučuje članovima benda u drvenoj kući. Manipulisanje vremenom i prostorom podrazumeva stvaranje izvesnog odnosa između različitih lokacija i osoba. Kadar sa jednog lica ili događaja prelazi na nešto drugo što dovodi u dramatičnu vezu ljude, mesta i radnju koji u stvarnosti mogu biti veoma udaljeni. Takvo smišljeno spajanje očuvava kontinuitet pokreta i dominantnu dinamiku koja objedinjava prizore.
Pikturalni realizam u „Never let me down again“ (avgust 1987) i „Behind the wheel“ (decembar 1987) prepoznaje se kastingovanjem statista koji pojačavaju dokumetarizam. Tu postoje krupni kadrovi autentičnih naturščika čija, često stara lica, pojačavaju efekat sna. Proces kretanja je ponovo u vozilu, ali umesto motora u „Never let me down“ pevač Dejvid Gen upravlja malim invalidskim automobilom i doživljava saobraćajni udes. Nastavak priče sledi u „Behinde wheel“, taj slupani automobil odšlepuje traktor, a Gen produžava putovanje sa devojkom na vespi. Oba videa su snimana u Provansi zbog čega pejzaži, cvetna polja, postaju značajan detalj u širokim kadrovima. Za Korbejna estetski cilj je nerazlučiv od mehaničke celishodnosti slike i njenog dejstva na naš duh. Razlikovanje stvarnog i zamišljenog uvek se gubi, svaki kadar deluje kao posebna celina, priča u priči. Njihova individualna realnost ni u čemu ne zavisi od njihovog sleda u stvarnosti, te su sklopljeni tako da sačinjavaju ma koji od nekoliko nadrealističkih iskaza. Statični kadrovi koji liče na fotografije samo su početak, osnovna građa stvaralačke delatnosti. Montaža im daje novo značenje kroz narušavanje njihovih realnih izgled, stvara se nova logika zbivanja koja je poetska u prividno vremenski ograničenim radnjama.
Prva efektna upotreba super 8 kamere bila je u videu „Strangelove“ (mart 1987), logički upotrebljena kako bi se stvorila veza sa manipulativnom i voajerističkom paparaco filozofijom špijuniranja života slavnih ličnosti. Stop-frejm animacije postale su osoben znak u tom periodu, a jeftina filmska tehnika otvorila je novo poglavlje u produkciji spotova i uticala na ideje koje će u devedesetim imati Spajk Džons i Mišel Gondri. „Strangelove“ je bio početak te radiklane estetike. Sniman je u Parizu, montažnim spajanjem brojnih snimaka članova benda na raznim lokacijama, tokom šetnje, na balkonu hotela, a posebno na mestim koje definišu Pariz. Korbejn trese kameru, dekomponuje prostor, namerno imitira turističko snimanje. U većini scena pojavljuju se mankenke, zaštitni znak grada svetlosti i mode, koje članovi benda prate i opsesivno posmatraju. U erotičnim enterijerskim scenama u hotelskoj sobi one su u donjem vešu, ali i bez njega, zbog čega je MTV za američko tržište tražio da se premontira taj deo spota.
Da bi reditelj funkcionalno obavio i opravdao upotrebu rekvizite koja je ready-made, potrebno je da revidira sopstveni način mišljenja, iskustva i saznanja, da dovede u pitanje pojam krativnosti kroz eksperimentalnu operativnost. Velik razglasni spikerfon postao je znak benda na albumu „Music for the masses“ zbog čega su želeli da ga što više eksploatišu. Prisetimo se, prvi put se pojavio u spotu „See you“ u režiji Džulijana Templa, ali samo kao deo scenografije. U „Strangelove“ postaje „umetnički predmet“ bez uloge i funkcije, pojavljuje se potpuno automatično. Ta neodređenost je bila u suprotnosti sa ostatkom spota koji je bio realan, košmarna imaginacija je pokrenuta samo jednom malom promenom u linearnosti.
U realnosti tehnološke civilizacije oblici plastičnih umetnosti doživljavaju korenite preobražaje napuštanjem istrošenih izražajnih termina i formiranjem vizuelne kulture adekvatne aktivnoj i dinamičnoj pojavnosti u osamdesetim. Korbejn je režirajući za Depeche Mode na taj način ispoljio svoje verovanje u mogućnost koordinacije fotografskog mišljenja i čistih umetničkih pobuda. U operativnom smislu njegovi spotovi su najdublje ukorenjeni u poetizaciji estetskih efekata koje postižu zrno visokosetljivog filmu ili izraziti crno-beli kontrast.