Anton Korbejn, fotograf kao reditelj muzičkih spotova

Nemački bend Propaganda, tada tek u proboju, angažovao je Korbejna nakon što su videli njegov video za pesmu „Hockey“ grupe Palais Schaumburg. Tako je nastao „Dr. Mabuse“ (mart 1984), tipičan gotski spot u kome Korbejn deklariše neke od osnovnih sistema mizanscena i kadriranja. Na prvom mestu to je pomenuto dugo kretanje aktera koje se ne skraćuje u montaži, već se emituje skoro integralno i tako prikazuje kao svesna namera. Sve se odigrava u srednjevekovnom zamku, tokom nepoznatog noćnog obreda grupe ljudi odevenih kao inkvizitori. Korbejn kombinuje kameru iz ruke koja kretanje grupe prati sa leđa sa širokim kadrovima koji prikazuju njihovo linijsko kretanje uz bedeme zamka. Jake senke provocirane su postavljanjem reflektora u nižoj liniji što ljudske figure čini izduženim. Kasting je bio reakcija na aktuelne spotova u kojima su statisti, po šablonu, uvek bili primeri „idealne lepote“. Za Korbejna je važnija da postigne uznemirujuć efekat od toga da se dopadne publici. Zato se u scenama prepoznaju lica koja su izmučena, stara, ružna. Ona su pogodnija za postizanje košmarnog efekta u skladu sa idejama koje je imao i film Frica Langa, a koji je bio inspiracija Propagandi.
Iste godine počinje sa još radikalnijim povezivanjem fotografske statičnosti i filmskog pokreta. Spotovi su nastali tako što se od učesnika tražilo da budu mirni tokom rada kamere. U logici filmskog jezika to je nelogično, jer montaža postoji zbog iluzije pokreta, razvoja radnje. Korbejn to odbacuje i proizvodi efekat „snimljenih fotografija“. Ukoliko se fotografija doživljava kao „kontrola slučaja“, održavanje ravnoteže između onoga što je prisutno kao dokaz života i onoga što se namerom autora unosi u scenu, onda Korbejnove spotove treba doživljavati i kao sredstvo saopštavanja namere kroz jedan osmišljen raspored svake pojedinosti u kadru. Ponekad se čini da to nije slučaj, ali veštačko stvaranje prizora koji podseća na život jeste manipulacija kontrolisanim slučajem.
Tako pesničke i muzičke poruke Dejvida Silvijena u spotu „Red guitar“ (maj 1984) prikazuje dugim kadrovima i kompozicijama koje podsećaju na filmski jezik Andreja Tarkovskog. To je bilo i logično, jer je Silvijen tada bio veliki ljubitelj filma „Nostalgija“ kome je posvetio i pesmu na debi albumu. Voda, grane, kamen, nebo uobičajeni su vizuelni detalji kod ruskog reditelja. Ali Korbejn ide još dalje u eksperimentima i stvara dodatnu iluziju uvođenjem pomenutih likovnih omaža avangardnim pokretima. Dvostruke sliku u kadru, posebno negativ prizori koji se emituju na filmskom platnu, iza Dejvida Silvijena koji peva u scenografski dizajniranom melanholičnom pejzaž, citat je fotografija Angusa Mekbina. U spotu se i pojavljuje kultni umetnik koji će izvesti performans, ritualno naduvavanje crnih balona koje potom pušta da odlete nošeni vetrom. Ceo niz tih akcija pokazuje ono što smo pomenuli na početku. Korbejn je konstruisao jedan novi mediji koji sabira praksu svega poznatog iz umetnosti, a ne samo iz kinematografije.

„Kao fotograf sebi dopuštam da radim male filmove koji će povezati grafički dizajn i scenografske kreacije. Zanima me umetnost, zbog čega vodim računa o onome što se nalazi u kadru, bilo da je reč o fotografiji ili spotu. Nisam gledao mnogo filmova u svom životu, ali znam da volim Tarkovskog, Tatija, braću Koen, Felinija, Antonionija, Kasavetisa, Godara, Skorsezea“ otkriva Korbejn.

U jednom drugom intervju on kaže da rad na spotovima ipak nije bio preteča njegovih kasnijih igranih filmova: „Kada sam počeo da snimam spotove imao sam storibord. To je bilo zato što sam bio nesiguran u sebe. Posle nekog vremena počeo sam da razumem kako nastaje ideja za pokretnu sliku i okvirna priča. Početkom osamdesetih nisam maštao da jednog dana režiram igrane filmove. Nisam ušao u sve to kako bi se prebacio u kinematografiju. Za mene je ulazak u svet muzičkih videa bio korak napred i pristupio sam mu veoma ozbiljno“.