Anton Korbejn, fotograf kao reditelj muzičkih spotova

(odlomak iz knjige Petra Jončića „Muzičke slikovnice osamdesetih“, Službeni glasnik, 2015)

Širenje područja umetničkog izražavanja na sve medije komuniciranja uslovilo je pojavu novih rodova u okviru muzičkih spotova. U pitanju je spoj fotografije/video-instalacije/performansa sa muzikom, čiju problematiku nije moguće poistovećivati sa već postojećim kategorijama kratkog filma ili umetničke fotografije.

Reč je o oblastima koje svoju pojavu u spotovima duguju tradiciji fotografije ili dizajna, ali se takođe najviše nadovezuju na konceptualnu i post-objektnu umetnost. Termin „kamera art“ podrazumeva ulogu ideje, s tim što se momenat vizualizovanja same ideje vrši postupcima foto, filmske i video tehnike. Tako se više ne teži ka registrovanju različitih vidova pojavne realnosti, nego se motivima te realnosti umetnici koriste samo kao znakovima posredstvom kojih ispituju prirodu medija. Pojedini muzički spotovi zato su niz kodova koji uspostavljaju link između faktora slike koja označava i faktora ideje koja je pomoću takvog izbora motiva bila označena.

Copyright © Petar Jončić

Fotografe, grafičke dizajnere ili slikare, kao reditelje prepoznajemo upravo kroz odbacivanje svih onih pravila kojima robuju zanatlije. Ne postoji određeni sistem rada, angažovanje velikog broja tehničara, teži se smirivanju kadra i ukazivanju na njegovo delovanje kao zasebnog segmenta u okviru spota. Ponekad se i ceo spot realizuje primenom jedinstva mesta, onako kako su nekada reditelji naivno prikazivali nastupe pop-pevača u studiju.
Kada je u bioskope stigao film „Kontrola“ (2007) većina, koja je zahvaljujući njemu upoznali istoriju benda Joy Division, zapravo nije odmah znali ko je Anton Korbejn i zbog čega je baš taj Holanđanin režirao priču o pevaču Ijanu Kertisu. To je i razumljivo, jer Korbejn nije dolazio iz sveta filma, već je do kinematografije stigao preko fotografije koja ga je pozicionirala u likovnom svetu.
Korbejn se rodio u holandskom gradu Strijenu 1955. godine, a kao adolescent je udarao bubnjeve u lokalnom bendu. To je bio njegov jedini kratki muzički angažman. Kada se sa roditeljima preselio u Groningen odlučio je da se posveti fotografiji i da tako ostane u kontaktu sa muzikom. U parku su često nastupali amaterski bendovi. Jednom je od oca pozajmio kameru i počeo da ih snima. Imao je samo šesnaest godina kada mu je lokalni časopis objavio prve fotografija. Konačnu pažnju na sebe skreće kada beleži nastup holandskog muzičara Hermana Broda u jednom kafeu 1975. godine. Prvi posao dobio je krajem sedamdesetih u muzičkom nedeljniku New Musical Express, a zatim i u magazinu The Face.

„Fotografija je bila jedina stvar koja mi je bila važna u životu i njoj sam se u potpunosti posvetio“ priseća se Korbejn „znao sam da me muzička scena u Holandiji ne pokreće dovoljno. U Engleskoj je bilo nešto na muzičkoj sceni što me je inspirisalo. Često sam putovo kako bi snimao koncerte novih bendova. Konačno sam se preselio tamo 1979. godine, uglavnom zbog benda Joy Division“.

Ali nisu samo Joy Division bili njegova inspiracija. Tokom svoje karijere fotografisao je Boba Dilana, Depeche Mode, U2, Toma Veitsa, Brusa Sprinstina, Majlsa Dejvisa, Bjork, Kim Vajld, Elvisa Kostela, Morisija, Simple Minds, Nika Kejva i mnoge druge. Postojalo je u njegovim ranim radovima nešto što se može razumeti samo ako nehotično, spontano i nesmotreno prihvatimo kao kreativnu filozofiju. Tehnika ga nije previše zanimala koliko eksperiment. Prisutvo crno-belih urbanih pejzaža bilo je podjednako važno kao i bend koji snima. Melanholija, izolacija, usamljenost, sve to su imale fotografije Joy Divisiona.
Korbejnove fotografije pokazuju da su pojedini rezultati, posebno kontrastna ekspresija, nastali iz želje da iznenadi samog sebe. Nije koristio blic, tripod, prosto je puštao da se greške na snimcima dogode same od sebe.

„U jednom trenutku shvatite da je vaš hendikep postao najjače oružje. Radio sam na svoj način, a onda se to vremenom pretvorilo u Korbejnov stil, nešto što je drugačije od svega ostalog“

Sve te karakteristike dobili su i njegovi muzički spotovi. Nažalost, za Kertisovog života nije režirao ni jedan za Joy Division-a. Video za pesmu „Atmosphere“ nastao je 1988. godine povodom objavljivanja kompilacije tog benda. Zvanično, posao reditelja započinje 1983. godine, u trenutku kada dominira barokna stilizacija Rasela Malkahija. Korbejn nije želeo da postane deo industrije kroz veličanje tehnike, pa su zato neke od osnovnih karakteristika njegovih spotova mutni kadrovi, veliko zrno, dekonponovanje, dugo kretanje učesnika, upotreba amaterskih super 8 kamera, montaža koja ne odgovra ritmu pesme, inscenacija, omaži avangardnoj umetnosti (dadaizmu i nadrealizmu), dakle namerno zadržavanje svih grešaka koje bi drugi reditelji odbacili.